Svetosavski svenarodni ideal i program: “Sve za Hrista – Hrista ni za šta”, niko nije u takoj potpunosti ostvario kao sveti Velikomučenik Car Lazar. On je to svenarodno ostvario opredelivši se za Carstvo Nebesko i prinevši sebe na Kosovsku žrtvu, i sa sobom sav narod Srpski. I to učinio sa čisto evanđelskih razloga, izloženih u narodnoj pesmi:

Zemaljsko je za malena carstvo,

A Nebesko uvek i doveka.

Evo ukratko izloženog njegovog žitija i mučeničkog podviga.

Kada u Srpskoj zemlji carovaše silni car Stefan Dušan (1331-1355. g.) on oko sebe imađaše mnoge blagorodnike i velikaše; među njima beše i znameniti velikaš Lazar Pribac Hrebeljanović. Pribac beše iz grada Prilepca kraj Novog Brda i imađaše troje dece, dve kćeri i jednog sina – ovoga blaženog i slavnog Lazara, čije žitije i stradanje želimo ovde da izložimo.

Lazar se rodio oko 1329. godine u spomenutom gradu Prilepcu kod Novog Brda. Još iz detinjstva on beše blage naravi, oštrouman i dobrodušan. Vaspitan bi on od roditelja u hrišćanskoj veri i pobožnosti. Čiste naravi, krotkoga uma, hrabrog i plemenitog srca i duše, on brzo napredovaše u svakom dobru i mudrosti. Podarene mu od Boga darove on bogato umnožavaše i revnosnom pobožnošću svog podvižničkog života divno uveličavaše. Tako darovit, on ne samo što brzo preteče svoje vršnjake, nego i privuče na sebe pažnju carevu i steče njegovu blagonaklonost, zbog čega bi uzet na carski dvor u Skoplju, i ubrzo zatim uveden u državne poslove.

Lazareva starija sestra bi udata za čelnika (vojskovođu) Musu, čija oblast beše na gornjem Ibru (u Zvečanu). Draginja i Musa rodiše sinove: Stefana i Lazara (braća Musići), a po smrti muža Draginja se zamonaši i dobi monaško ime Teodosija. Sa svojim sinovima, Lazarevim sestrićima, ona je podigla manastir Presvete Bogorodice kod Brvenika, gde po smrti bi sahranjena i ona i njeni sinovi. Mlađa Lazareva sestra bi udata za vojvodu hvostanskog Altomana, po kome biše nazvani poznati Altomanovići. Sa Altomanom ona dobi sina Ivaniša, koji po smrti svojoj bi sahranjen u manastiru Dečanima.

Na dvoru cara srpskog Stefana Dušana mladi Lazar postade ubrzo veoma slavan i od svih voljen i uvažavan zbog svoje čestitosti, viteštva i iskrene pobožnosti. Uskoro on postade i zet carski, jer mu car Dušan dade za suprugu svoju plemenitu rođaku Milicu, ćerku velikog kneza Vratka, od loze Nemanjića. Lazar se veri sa Milicom, po narodnom kazivanju, u manastiru Jošanici, i po ženidbi bi ubrzo uzveden u dostojanstvo kneza (“stavilca”). Ovo bi oko 1353. godine. Lazar postade i vojvoda u Dušanovoj vojsci, jer beše veoma vičan u vojnoj veštini i vojevanju, kao nekada slavni kralj srpski sveti Jovan Vladimir (praznuje se 22. maja).

Lazar i Milica se veoma voljahu i jedno drugo u čestitosti i pobožnosti podsticahu. Bog im dade najpre pet kćeri: Maru, Draganu (ili Mariju), Jelenu, Teodoru i Oliveru, a zatim i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrovoja (koji umre veoma mlad). Koliko to beše čestita porodica najbolje se vidi po tome što otac, majka i najstariji sin biše od Boga proslavljeni kao Njegovi Svetitelji.

Dušan beše moćan vladar koji Srpsku državu proširi na mnoge oblasti grčke zemlje, i zato se proglasi za cara u svojoj novoj prestonici Skoplju 1346. godine. Tom prilikom on uzdiže Srpsku arhiepiskopiju na stepen patrijaršije. Sa tim se saglasiše mnogi episkopi i svetogorski monasi, ali ne i Carigradski patrijarh. Zbog ovoga kasnije nastadoše ne male nevolje, koje će tek ovaj blaženi i sveti Lazar, kada postane srpski vladar, potpuno otkloniti. Car Dušan beše oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra (1331-1371. god.), i sa njom imađaše sina koji se zvaše Stefan Uroš. U to vreme beše zapretila svim hrišćanima i vladarima na Balkanu velika opasnost od najezde inovernih hordi Turaka, koji sve češće upadahu u Evropu iz Male Azije. Dušan krete na njih sa svojom vojskom, ali se na putu iznenada razbole i naprasno umre, 20. decembra 1355. godine. Tada nejaki car Uroš primi u nasleđe očevo carstvo (1355-1371. g.), ali se neki od srpskih velikaša ne htedoše njemu pokoriti nego stadoše među sobom deliti i cepati veliku Dušanovu carevinu. Prvi se od Uroša odvoji njegov stric Simeon – Siniša i uze pod svoju samostalnu vlast oblasti u Grčkoj Epir i Tesaliju. Zatim se nejakom caru Urošu poče nasilno nametati moćni velikaš Vukašin Mrnjavčević, koji uskoro postade i najmoćniji čovek na srpskom dvoru. U njegove ruke uskoro pređe potpuna vlast nad jednim delom carstva. Jer Vukašin se 1365. godine proglasi za kralja i vladaše u krajevima od Vardara sa prestonicom u gradu Prilepu. Oko toga nastade ne mali metež i nesuglasice u zemlji.

Da bi pomogla svome nejakom sinu Urošu majka mu Jelena uze da upravlja Serskom oblašću u Makedoniji, ali tako da priznavaše vrhovnu carsku vlast svoga sina. Ona mudro upravljaše ovim krajevima carstva, no uskoro se zamonaši i dobi ime Jelisaveta. Kao monahinja i carica ona nastojavaše da pomiri Srpsku Crkvu i državu sa Carigradskom patrijaršijom i zato s ljubavlju i poštovanjem primi na svoj dvor u Seru carigradskog patrijarha Kalista, koji lično beše došao u Ser radi mira i jedinstva, jer dobro shvataše kakva velika opasnost preti svim hrišćanima od Agarjana. No sveti patrijarh Kalist ubrzo se razbole i umre tu u Seru (20. juna 1363. godine), kao što njemu beše prorekao prepodobni Maksim Kapsokalivit. No izmirenje Srpske i Carigradske patrijaršije ostade neizvršeno. Carica Jelena-Jelisaveta uskoro uze sebi za savladara despota Jovana Uglješu Mrnjavčevića, koga oženi česnom devojkom Jelenom, ćerkom ćesara Vojihne, gospodara Drame, kasnije poznatom kao monahinja Efimija. Uskoro zatim carica-monahinja povuče se sasvim sa vlasti iz Sera i otide na dvor sina svog cara Uroša, a vlast u tim krajevima preuze despot Uglješa. On beše veoma blagočestiv i mudar vladar i prva mu briga beše da izmiri dve patrijaršije. To on odmah i postiže (1368. godine), ali se ovo izmirenje odnosilo samo na predele Serske oblasti kojom je on tada upravljao. Uglješa beše bogoljubiv i čovekoljubiv i pomagaše mnoge ljude, a osobito svete crkve i manastire, i to ne samo u svojoj oblasti već naročito na Svetoj Gori Atonskoj. Za njegovo vreme i njegovim nastojanjem biše obnovljeni mnogi manastiri u Svetoj Gori. Tako, “blagočestivi despot Jovan Uglješa” obnovi i izgradi manastir Simonopetru na visokoj steni jugozapadne obale Svete Gore, a zatim i manastir Svetog Pavla. Manastiru Vatopedu on pokloni manastir Spileotise u oblasti Melnika.

Posebnu brigu ulagaše despot Uglješa da hrišćane u svojoj zemlji i na čitavom Balkanu zaštiti od najezde nečestivih Agarjana, i zato se poče pripremati za odlučnu borbu sa njima. Na tu borbu za odbranu hrišćana on prizivaše i mnoge druge velikaše i vladare, ali se niko ne odazva osim njegovog brata Vukašina Mrnjavčevića. No po nesreći i gresima srpskim Turci iznenada razbiše njihovu vojsku kod mesta Černomena na reci Marici (26. septembra 1371. godine), gde oba ova srpska velikaša pogiboše. Tada nastade teško stanje za sve hrišćane tih krajeva, koje ovako opisuje tadašnji svetogorski monah Isaija: “Tolika nužda i zlo ljuto obli sve gradove i krajeve zapadne (tj. srpske), koliko ni uši slušaše, ni oči videše. A po ubijanju ovog hrabrog muža despota Uglješe prosuše se Ismailćani, poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu. A one koji su ostali smrt prerano pože. Oni koji su od smrti ostali glađu pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanja sveta, ni potom takva, Hriste milostivi, da bude. A one koje glad ne pogubi, ove dopuštenjem Božjim vuci noću i danju napadajući žderahu. Avaj, jadan prizor bi da se vidi! Osta zemlja od svih dobara pusta: i ljudi, i stoke, i drugih plodova. Jer ne bi kneza, ni vođe, ni nastavnika među ljudima ni da ih izbavlja ni da spasava, no svi se ispuniše strahom ismailjćanskim, a srca hrabra junačkih ljudi u najslabija srca pretvoriše se. I uistinu, tada živi oglašavahu za blažene one koji su ranije umrli”.

Dok se sve ovo zbivalo na jugu bivše Dušanove carevine, u severnim krajevima njenim vladaše car Uroš Nejaki (1355-1371. g.). Njemu tada beše tek 19 godina. Zbog obesti pojedinih srpskih velikaša, car Uroš, inače po prirodi suviše milostiv i krotak, ne beše u stanju da pod svojim žezlom čvrsto drži jedinstvo ostalih srpskih oblasti. Jedini koji uz njega beše i u tome mu pomagaše beše čestiti i sposobni Lazar, koji ostade na carskom dvoru i beše najverniji i najodaniji čovek cara Uroša, zbog čega od njega i dobi titulu kneza, i to najpre novobrdskog i topličko-polimskog, a zatim i rudničkog i moravskog. Lazar beše miroljubac i stalno razmišljaše kako da ujedini razbijeno carstvo, i na taj način da sve Srbe i sve hrišćane okupi i pripremi za borbu protiv Turaka. Kada uskoro zatim umre blaženi car Uroš (4. decembra 1371. g.), Lazar od tada još više nastojavaše da ovu plemenitu nameru ostvari, radi dobra svoga naroda i svega roda hrišćanskoga. Dobivši pod svoju vladavinu Novo Brdo, Toplicu i Rudnik, a zatim i oblasti Braničevo i Mačvu sa Beogradom, on uskoro premesti svoje sedište u Moravsku oblast, u grad Kruševac na reci Rasini, koga pritom sam izgradi i utvrdi. Čestitome knezu velike nevolje pričinjavaše nepokorni i podmukli velikaš Nikola Altomanović. On napadaše na Lazareve oblasti i štetu im pričinjavaše, pa zažele, šta više, da na prevaru uhvati i samoga Lazara, ubije ga i njegove zemlje nepravedno potčini sebi. U tom cilju on pozva Lazara kao na razgovor i to bez oružja, a kada mu sveti knez na veru Božju dođe na razgovor onda ga jedan od Nikolinih slugu potajno udari skrivenim oružjem u grudi, i Lazar pade kao mrtav. Međutim, promislom Božjim i silom Krsta Hristova, kojega Lazar svagda nošaše na grudima, on bi spašen od sigurne smrti. Jer zlatni Krst, koji sveti knez imaše svagda o vratu, spreči železno oružje da mu ne zada smrtonosnu ranu. Tako budući mučenik Hristov ne postrada ovoga puta, jer njemu bi određeno da za Hrista postrada od nevernika Ismailćana (Turaka). Posle ovoga događaja, blagoverni knez sklopi bratski savez sa srpskim bosanskim kraljem Tvrtkom I (1353-1391. g.) i pobedi Altomanovića. Uskoro on pod svoju vlast uključi i oblasti Hercegovine i Banata, te tako postade “u Hristu Bogu blagoverni i samodržavni gospodar Srbljem i Primorju – Stefan veliki knez Lazar”, a od sveg srpskog naroda prozvan slavni car Lazar. Čestiti Lazar, iako na carsku vlast imađaše zakonito pravo, preko svoje supruge Milice koja beše od vladarske loze Nemanjića, ipak nije se hteo nametati, kao što to beše učinio drski kralj Vukašin, nego sve srpske knezove bratski poštovaše i bratski ih umoljavaše.

U to vreme blagočestivi supruzi Lazar i Milica česno poudavaše svoje prve četiri kćeri za znamenite kraljeve i velikaše, te i time utvrdiše mir i jedinstvo hrišćanskih vladara i naroda. Kakva pak beše sudbina njihove najmlađe kćeri Olivere o tome ćemo videti malo kasnije. Najstariju svoju kćer Maru oni udadoše za velmožu Vuka Brankovića (sina sevastokratora Branka Mladenovića), koji vladaše na Kosovu.  Drugu kćer Draganu (ili Mariju) udadoše u kuću Šišmana, bugarskog cara u Trnovu. Treća kći Jelena bi data za Đurđa II Stratimirovića-Balšića, gospodara sve zetske i primorske zemlje. Četvrta, Teodora, udade se u Ugarsku za Nikolu Garovića, bana Mačvanskog (kasnije je postala banica hrvatsko-dalmatinska).

Blagočestivi gospodar srpski Lazar beše veoma hristoljubiv, i tu ljubav svoju osobito ispoljavaše prema Crkvi Božjoj, kako u svojoj zemlji, tako i svuda gde življahu pravoslavni. Najvažnija njegova briga beše da odmah izmiri Srpsku i Carigradsku patrijaršiju, koje, kao što rekosmo, od vremena cara Dušana behu u neslozi i podvojenosti. Carigradski patrijarh beše odlučio Srpskog patrijarha i među njima ne beše opštenja i jedinstva. Zato prva briga Lazareva beše da ispravi ono što se tiče neba i spasenja duše njegovog naroda, jer vide i sagleda da crkveno razdeljenje jeste stvar štetna i pagubna. Kao veoma mudar i bogobojažljiv on o toj stvari ništa ne prenebregnu, i očima svojim ne dade sna dok taj veliki podvig ne ostvari. Jer on govoraše: Ima li za zemaljskog vladara išta veće nego da čini ono što je Bogu ugodno? Na to ga potsticahu i svetogorski monasi, jer oni najbolje osećahu kako Crkve Božje tuguju kad nisu u miru i ljubavi. Oni otidoše u Peć patrijarhu Savi IV (1354-1375. g.) i o izmirenju mu govoriše, a on ih uputi u Kruševac čestitome knezu. Na čelu ovih monaha beše prepodobni starac Isaija, rodom sa Kosova, koji se ranije podvizavaše u manastiru svetog Joakima Osogovskog, a sada beše hilandarski monah. On uživaše poverenje Lazarevo i zato, čim on stiže, Lazar sazva veliki crkveno-narodni sabor u Kruševcu, na koji bi pozvana i stara carica Jelena, monahinja Jelisaveta. Sabor, sa patrijarhom i knezom na čelu (1375. g.), odmah reši da se u Carigrad pošalje starac Isaija da od patrijarha Carigradskog izmoli skidanje prokletstva sa dotle umrlih i svih živih Srba. I česni starac Isaija pođe sa nekoliko monaha pratilaca u Carigrad kod svjatjejšeg patrijarha Filoteja (1364-1376. g.), i blagopolučno svrši ovu bogougodnu stvar izmirenja, kao što to željaše blagoverni samodržac Lazar. O tom važnom događaju evo šta pišu mudri stari životopisci, arhiepiskop Danilo II i njegov učenik (u svojoj knjizi “Životi Kraljeva i Arhiepiskopa Srpskih”):

“Kada tadašnji patrijarh carstvujućeg grada (Carigrada) vaseljenski kir Kalist posla i odluči cara (Stefana Dušana) sa patrijarhom, tada pokaja se car i zaiska razrešenje za ovo zlo, i nije ga mogao naći radi dostojanstva (tj. titule carske) i radi gradova. I posle ovoga razreši se on od ovoga života i predade se grobu, ostavivši ovo zlo nepogrebeno. Posle ovoga primi carstvo njegov sin Uroš, i blagodenstvovavši dočeka veliku bedu od svoje vlastele, i malo godina carstvova, i prestavi se iz ovoga života ništa ne učinivši o napred rečenom zlu. Carstvo njegovo uze jedan deo knez Lazar, a drugi deo Vukašin, koji, drznuvši se na kraljevstvo, nije se ništa brinuo o prokletstvu svetoga Save. A grčke krajeve i gradove uze Uglješa. I posle ovoga, sakupivši se iziđoše u Makedoniju, i od Turaka biše pobijeni (na reci Marici 1371. g.), i tako skončaše. A najčasniji starac kir Isaija, videvši ovo nerazrešeno zlo, raspaljen božanstvenom revnošću, dođe knezu Lazaru i ispriča mu o toj stvari. A knez Lazar, bogoljubiv i ukrašen mnogim vrlinama, čuvši sve ovo o spomenutom zlu, pade u veliku žalost. On posla starca Isaiju patrijarhu srpskom Savi, i ovaj došavši jedva ga umoli za ovo razrešenje. I patrijarh se prekloni i zamoli starca Isaiju da pođe u Carigrad i zatraži razrešenje o ovome. Starac se pokori ovome i pođe, i došavši knezu uze od njega dovoljno što je na potrebu, i tako pođe na put. A uze sa sobom i časnoga u vrlinama prota Svete Gore kir Teofana, i dva njegova učenika Silvestra i Nifona, i sa njima i Nikodima tumača reči, i o svemu objaviše celom saboru i staroj carici kir Jelisaveti i svoj vlasteli. Zatim došavši na Svetu Goru, i odatle ukrcavši se na lađu, stiže u carstvujući grad, doživevši usput strah i mnoge bede. A tada je carstvovao Kalojovan Paleolog i njegov sin kir Manojlo, a patrijarh je bio kir Filotej, muž pun vrline i premudar. Odmah se saznalo za dolazak starca Isaije i za uzrok radi koga je došao. I primi ga patrijarh i ceo sabor sa mnogom čašću kao što priliči. Zatim, učinivši savet o ovome, oprostiše od pređašnjeg zaprećenja i odlučenja i cara i patrijarha i sve žive i umrle, i primiše sve arhijereje i jereje u zajednicu i sasluživanje. I dogodi se ovde ono što je bolje za ove koji su došli, a naročito za kir Isaiju, jer beše veoma vozljubljen patrijarhu. Radi toga darovaše da Srbi nemaju više arhiepiskopa nego samovlasnog patrijarha kojim niko ne gospodari. A izdadoše i jednu zapovest o ovome: da ako Srbi ojačaju i opet zauzmu grčke krajeve, da u njima ne menjaju mitropolite i njegovo spominjanje, tj. patrijarhovo (na Liturgijama), kao što to zapovedaju i saborna pravila. Kada je ovo sve učinjeno onda napisaše za potvrdu jednu sinđeliju, i otpustiše ga sa ljubavlju i čašću. Radi bolje sigurnosti poslaše s njima dva izabrana čoveka između sveštenoinoka, kir Mateja i kir Mojseja, koji došavši u Prizren, kao od lica patrijarhova, i ušavši u crkvu služiše zajedno i pričestiše se sa svetiteljem (tj. srpskim patrijarhom) i sa srpskim sveštenicima koji ranije behu odlučeni. A u to vreme prestavi se Sava patrijarh, koji prebivaše na prestolu Svetoga Save dvadeset godina i pet meseci, i skonča meseca aprila 29. dan na Antipashu (Tominu nedelju), u treći čas dana. A ovi došavši iz Carigrada oprostiše cara Stefana (Dušana), Joanikija patrijarha i Savu patrijarha i cara Uroša, i sve male i velike, jer se sjediniše udovi glavi i Crkva opet dobi svoje blagoljepije”. Toliko o tome piše arhiepiskop Danilo II i njegov nastavljač.

Kako se u to vreme pomirenja prestavi u Gospodu svjatjejši patrijarh srpski Sava IV, sveti knez Lazar okupi sabor episkopa i srpske gospode u Pećkoj patrijaršiji radi izbora novog patrijarha. I po promislu Božjem bi izabran prepodobni podvižnik starac Jefrem, koga odmah mitropoliti i episkopi rukopoložiše i na presto Svetoga Save posadiše. Onda svi zajedno otslužiše službu Božju i zajedno se sa došavšima iz Carigrada pričestiše. Tako se utiša bura u Crkvi i razreši se svaka sveza, blagodaću Božjom i staranjem čestitog i miroljubivog kneza. Od ovoga divnog i bogougodnog dela njemu veoma poraste ugled u svemu narodu srpskom i hrišćanskom.

Ljubav svetog kneza Lazara prema božanskoj Crkvi Hristovoj ogledala se i u ljubavi i usrđu koje imađaše prema svetim hramovima i manastirima. On postade ktitor i dobrotvor mnogih crkava i manastira, i to ne samo u svojoj državi nego i daleko van njenih granica. Kao prvo slavno delo koje učini, posle izmirenja Crkava, beše podizanje divne crkve Svetog Stefana u slavnom gradu Kruševcu, poznate i do danas pod imenom Lazarica. Zatim, kao što piše za njega patrijarh Danilo III, ovaj hristoljubivi vladar “gore i humove svoje države ispuni obiteljima monaških žilišta”, gde se nastaniše u življahu monasi, “koji sebe Bogu orodiše usamljenošću i svakim molitvenim tihovanjem”. Ovo je bilo posle 1371. godine, kada su, bežeći ispred Turaka, mnogi monasi iz osvojenih krajeva Balkanskog poluostrva i Svete Gore došli u slobodnu Lazarevu državu, i ovaj monaholjubivi vladar dao im je da se nastane u njegovim moravskim krajevima, osobito oko Kruševca i Stalaća (gde još i danas ima mnogih crkava, crkvišta i manastirišta iz toga doba). Osobito su kod svetog kneza dolazili poznati monasi zvani “Sinaiti”, nazvani tako po svom velikom učitelju prepodobnom Grigoriju Sinaitu. Ovi podvižnici i molitveni tihovalnici, na čelu kojih beše monah kir Grigorije Sinait, učenik onog velikog Grigorija, dođoše čestitome knezu i zamoliše ga da im podari neko usamljeničko mesto, gde će moći bogougodno se podvizivati u miru i neuznemirenosti od sveta. Sveti knez sazida tada u tihom i skrovitom mestu u braničevskom Ždrelu na reci Mlavi crkvu Presvete Bogomatere i oko nje osnova manastir, a svojom vladarskom poveljom od 1379. godine utvrdi ga i snabde imanjem, pa ga podari ovim česnim sinajskim monasima i kir Grigoriju Sinaitu. Sve ovo potvrdi i svjatjejši patrijarh srpski Spiridon, zajedno sa crkvenim saborom u Pećkoj patrijaršiji. Ovaj manastir i do danas postoji i naziva se Gornjak, a posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice. U to vreme doputova u Kruševac staratelj monaške bolnice u svetoj lavri Hilandarskoj monah kir Gerasim (inače brat Lazarevog zeta Vuka Brankovića). On se javi čestitome knezu i iznese mu da oboleli i stari monasi u svetoj obitelji Svetoga Save i Simeona očekuju kneževu utehu i pomoć. Knez odmah izdade povelju o tome (1380. g.), u kojoj zapovedi “da se u bolnicu hilandarsku daje svake godine po stotinu ongija (zlatnika)”, a radi ishrane i nege bolesnih monaha zavešta još i dva sela: , Jelašnicu s međama i Jelašnicu s crkvom”, što sve opet potvrdi patrijarh Spiridon svojom patrijaraškom gramatom. Monah kir Gerasim ispriča knezu kako se mnogi i mnogi posvećuju inočkom obrazu u Hilandaru, pa je crkva skoro nedovoljna da sve njih u sebe smesti. Tada sveti knez, po ugledu na velike zadužbine Nemanjića, posla neimare i sve ostalo što trebaše, te u Hilandaru, uz glavnu hilandarsku crkvu hralja Milutina, sagradi divni i prostrani pronaos (pripratu), te se na taj način i on uvrsti u red velikih i svetih zadužbinara Nemanjića. Ruskom pak manastiru Sv. Pantalejmona u Svetoj Gori knez poveljom svojom od 1381. godine priloži crkvu Spasovu u Hvosnu, uz još neka sela i potrebne privilegije. Istom manastiru priložiše tada čelnik Musa i sinovi mu Stefan i Lazar selo Ulare i crkvu Sv. Nikole na Labu, za spomen pokojne supruge i majke njihove Draginje, rođene sestre kneževe, što knez takođe potvrdi naročitom poveljom. Svojom poveljom on potvrdi i darove vojvode crničkog Crepa selo Mutnicu i Parakinov Brod, koje ovaj zavešta lavri Sv. Atanasija u Svetoj Gori. Čestiti knez brinjaše i o srpskim monasima u Svetoj Zemlji. Jer na molbu Jerusalimskog patrijarha Mihaila on pisaše (31. avgusta 1388. g.) knezu Dubrovačke republike da se srpskim monasima u Jerusalimu, nastanjenim u manastiru Sv. Arhangela Mihaila, zadužbini Svetog Save i kralja Milutina, isplati zaostali stonski dohodak. Sveti knez je slao priloge čak i manastiru na Sinaju, i manastirima u Vlaškoj.

No najveća zadužbina svetog kneza Lazara bi njegov manastir Ravanica, koji bi osnovan 1381. godine i posvećen Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadužbine poveri sveti knez glavnom neimaru Radu Boroviću, koji sazida veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu. Očevidac svega toga, srpski patrijarh Danilo III, u svom “Slovu o knezu Lazaru”, ovako opisuje kneževo ukrašavanje manastira Ravanice: “Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada nigde nije bilo”. Iste 1381. godine čestiti knez izdade svoju vladarsku povelju ovome svetom manastiru i obdari ga velikim dobrima u Pomoravlju, Podunavlju i Posavini. Ta kneževa povelja ovako glasi: “Az, va Hrista Boga blagoverni knez Lazar, revnije iže prežde mene bivšim blagočestivim carem, na ihže prestol Bogu me voznesšu i carstvija sanom ukrasivšu, i slavoju ot mnogih jego darovanij ježe na mnje, malo tomu vashoteh prineti, jeliko po sile, blagovoljenijem Oca, pospešenijem Sina, savršenijem Svetoga Duha, vozdvigoh ot osnovanija monastir v slavu Svetago Vaznesenija, mnje že v ktitoriju, jegože po silje mojej ukrasiv, iže v njem žiteljstvo v sajedinjenije bratijem izvolih, jakože Apostoli ustaviše i pravili Svetih Otec utvrdiše. Priložih že k potrebam vsa izobilne, dohodke i sela, vinograde nasadih i druge kupih u Crepa i Juga… I sastavih opštežitije, da se drži u manastiru… I vsa jelika priložih, ne uzeh ničiju baštinu, ne satvorih po sile, no vsa sa iskupom i s zamenoju, jakože kto hoteše”. Za prvog igumana novosabranoj bratiji u Ravanici knez postavi kir Arsenija, “muža obdarena vrlinama, ukrašena razumom, koji imađaše dar Svetoga Duha da uči mnoge”. U to vreme u Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravanički, koji se tu i upokoji i bi pogreben s južne strane priprate ravaničkog hrama. Posle mučeničke končine svetoga kneza i njegove će svete mošti biti prenete u svetu obitelj Ravaničku, kao što će se dalje videti.

Evanđelsko hristoljublje i čovekoljublje svetoga kneza nije se ogledalo samo u tome što je okupljao u svojoj zemlji monahe podvižnike i isihaste (= molitvene tihovalnike), i obnavljao im ili osnivao nove obitelji, nego i u tome što je podizao i obnavljao i mnoge parohijske crkve za hristoimeniti narod svoj, i što je roditeljski zbrinjavao sirotinju i bolesnike, podižući i izdržavajući sirotišta i bolnice. Uz to još on je pri crkvama i manastirima otvarao narodne škole, radi prosvećivanja svoga naroda. Školu je otvorio i u prestolnom gradu Kruševcu, gde su se učili njegovi sinovi i kćeri i ostala srpska deca u prestonici. Na njegov carski dvor su se okupili mnogi učeni i mudri ljudi, umetnici zografi i zlatari, osobito iz južnih srpskih i grčkih krajeva, bežeći ispred najezde zlih Ismailćana. O tome bekstvu hrišćana ispred Turaka ovako govori mudri Konstantin Filosof u svom opisu života kneza Lazara i sina mu despota Stefana. “Kada sveti knez, veli on, utvrdi ono prvo dobro (tj. izmirenje Crkava), on odmah pređe na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradove i oblasti i obitelji i crkve blagočestivih, gde su (od Turaka) jedne ognjem popaljene, a druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično, on je sve to popravljao, u red dovodio i uspokojavao. Jer odavno već grčka država opadaše, a Ismailćani se umnožavahu; i razliše se čak i uzapadne krajeve… Ismailćanski rod se sve više izlivaše kao neki skakavci: jedns su od hrišćana odvodili, druge zarobljavali, treće plenili, četvrte klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se pojavljivahu, i uvek se nametahu; išli su da i ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne obraćamo Jedinome koji menja sve”.

Car Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. Jer “on nije trpeo da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove udove, da se seku i kidaju, nego odluči ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i da to još posvedoči mučeništvom”. Jer Turci su stalno napredovali, i ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem krčili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali čak ni plaćanjem danka i poreza od strane hrišćana, nego su težili da sve hrišćanske narode sebi potpuno pokore i porobe. Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun, a 1386. godine osvojiše i srpski grad Niš. Na čelu velike turske vojske beše sultan Murat I (1362-1389. g.); njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom bi kod mesta Pločnika na Toplici 1387. godine (sada selo Pločnik kod Prokuplja), gde Murat uteče ispred knez Lazara.[21] Sledeće godine Muratova vojska prodre i u Bosnu, ali je tamo susrete hrabri vojvoda kralja Tvrtka, Vlatko Vuković, i junački pobedi kod grada Bileća. Sve ovo međutim ne zaustavi Turke, nego samo podstaknu Amurata da se još više i brojnije pripremi za odsudnu bitku sa knez Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan se stade silno oružati i veliku vojsku prikupljati. Ali kao predznaci skore nesreće srpske behu se opet pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva, i vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu, te zato on moraše sa molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, održao državni sabor u Kruševcu, sa svojim vojvodama i velmožama, i odatle je uputio opštu poruku svekolikom Srpstvu: “Ko ne doš’o na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bjela”… No i pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni hrišćani svoju pomoć ne uputiše. Lazar je na dvoru održao svoju kneževsku večeru, na kojoj je miroljubivo pozvao sve prisutne vojvode i velikaše na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska poče okupljati oko grada Kruševca i, na čelu sa čestitim knezom i visokim vojvodama, kretala se na jug u pravcu Kosova. Svoju vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Branković, gospodar Kosova i Prištine, jer Muratova vojska upravo beše krenula severno od Skoplja najpre na njegove krajeve na Kosovu Polju. Knezu u pomoć krete i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske.

Dan pre bitke knez je vojsku svoju okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi otslužena služba Božja i sva vojska redom pričešćena. Jer je sveti velikomučenik Hristov predosećao da njemu i njima predstoji ispiti čašu stradanja Hristovih, “za krst časni i slobodu zlatnu”.

Za to vreme vojska sultana Murata, sa sinovima mu Jakobom i Bajazitom i vojskovođama Evrenosom, Saridžem i Balabanom, i mnogim trupama turskih emira iz Male Azije i Persije, beše se već slegla na Kosovo Polje, između grada Prištine i reka Laba i Sitnice. Na dan boja na Vidovdan, u utorak 15. juna 1389. godine, na Svetog proroka Božjeg Amosa, svečarsku slavu kneza Lazara, čestiti knez Lazar još jednom se pomoli Bogu i izgovori ohrabrujuću besedu svojoj vojsci pre samog boja, što sve lepo opisa potonji patrijarh srpski Danilo III. “Kada se Murat, veli patrijarh Danilo, ustremi kao veliki lav sa velikom silom, on sakupi bezbrojno i neizrecivo mnoštvo vojske mnoge sebi u pomoć i približi se zemljama srpskim. A blagočestivi i svehvalni knez Lazar, uvidevši svirepi nailazak ovog gordog i oholog, najpre Boga iz dubine srca u pomoć sebi prizva, govoreći: Bože, zakonoprestupnici ustadoše na me, i sudište krepkih zaiska dušu moju. Mržnjom nepravednom omrznuše na nas, i oružje izvukoše i napregoše lukove svoje, da nas ustreljaju, zakolju i usmrte. A Ti nas, Gospode, ne ostavi, već nam pomozi; i da uđe oružje njihovo u srca njihova, i lukovi njihovi da se slome. Neka razumeju da si Ti Bog, jedini tvoritelj preslavnih čudesa (sr. Ps. 85, 14. 10; 24, 19). Zatim posla po blagorodnike svoje, velmože i vojvode i vojnike, velike i male. Prizvavši ih sebi, reče im o nailasku bezbrojnih inoplemenika. Kada se svi utišaše, on im tihim i spokojnim glasom svima skupa govoraše: Vi, o drugovi i braćo moja, velmože i blagorodni, vojnici, vojvode, veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je dobra Bog u životu ovom darovao, i ničega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i svega što je ljudima potrebno – ne liši nas; nego, štaviše, On nam i umnoži. Zato ako nam što nevoljno i bolno bude, da ne budemo nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam mač, ili rana, ili hiljade smrti dogodi se nama, podnesimo to slatko za Hrista i za blagočestivu veru našeg otačastva. Bolji nam je podvig smrti, negoli stidan i ropski život; bolje nam je u boju od mača smrt podneti, negoli pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, postarajmo se dakle da uskoro podvig stradalački primimo, da bismo poživeli večno na nebesima; imenujmo sebe vojnicima Hristovim, stradalcima za veru, kako bismo se upisali u knjigu života. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od Podvigopoložnika svetle vence primimo. Stradanja rađaju slavu, a trudovi posreduju za počinak. – Tim i drugim rečima knez naoruža vojnike i na podvig mnogi stradalce pripremi. A svehvalni, mužastveni i blagorodni, koje rodi i podiže Srpska zemlja kao prekrasne mladice i izabrane kedre Livanove, milom i ljubljenom svome gospodaru ovako odgovarahu: Mi, gospodine naš, otkako zajedničkom prirodom od oca i majke rođeni bismo, Boga i tebe poznasmo. Bog nas podiže, a ti vaspita, kao čeda odhrani i kao sinove darova, kao braću zavole i kao drugove uzpoštova. Svi mi zajedničari i prijemnici bismo slave, bogatstva i svih krasota sveta, veselja i radosti i vojinstva. Ljubav i čast, sve obilno od tebe primismo, da rado za tebe, za veru i za otačastvo umremo. Nećemo poštedeti sebe, znajući da posle ovoga imamo otići i sa prahom smešati se. Umrimo da svagda živi budemo, prinesimo Bogu sebe žrtvu živu, ne kao negda privremenim i prevarnim gošćenjem za nasladu našu, već u podvigu krvi svoje. Ne poštedimo život naš, da živopisan ugled posle ovoga drugima budemo; ne bojmo se straha nadošlog na nas, ni ustremljenja nečastivih protivnika nasrnulih na nas. Ako na strah i gubitak budemo mislili, nećemo se dobra udostojiti; ako bismo o nekom taštom delu mislili, ništa od časnih podviga ostvarili ne bi. Mi se imamo boriti sa Ismailćanima kao sa našim neprijateljima, makar nam mač glavu, koplje rebra i smrt život uzeli. Mi, o sadrugovi i saborci, uzmimo tegobu negdašnjih vojnika koji su sada kod Hrista, da bismo se s Hristom proslavili. Mi smo jedna priroda ljudska podvrgnuta istim strastima, i jedan grob da nam bude, i jedno polje neka prihvati tela naša sa kostima, eda bi nas prihvatila svetla edemska (rajska) naselja”.

Kada zatim otpoče krvavi boj između krsta i nekrsta, između hrišćana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Miloš Obilić, uspe da se probije do samog šatora sultana Murata i da ovoga raspori nožem i ubije. Ovo učini vojvoda Miloš i zbog toga što su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da će on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junački borio i, kako za njega kaže Tronoški letopisac, “imađaše na sebi šesnaest rana kada je useo na trećeg konja, pošto dva pod njim već behu ubijena”. No promisao Božji beše knezu i Srbima naznačio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi čestitoga kneza i mnoge njegove vojvode. O tome ovako piše Konstantin Filosof, koga smo već napred spomenuli: “Kada knez ustade i krete na Ismailćane, sukob bi na polju Kosovu. I u prvi mah odolevahu Lazarevi ljudi i pobeđivahu. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga sin turskoga cara (Bajazit) ojača opet u toj samoj bitci i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se ovaj veliki Lazar i oni koji su sa njim uvenčaju vencem mučeništva. I šta bi posle ovoga? Lazar dostiže blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da budu pogubljeni pre njega, da ne vide smrt njegovu. Ova bitka bi godine 1389, meseca juna 15. dan, kada Lazar primi mučeničku smrt”.

Po sveopštem narodnom i drevnom predanju, Svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio Anđeo Gospodnji i pitao ga kojem se želi privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili Carstvu Nebeskom? Pomolivši se najpre u sebi nebočežnjivi knez je odgovorio Anđelu Božjem: Ako ću se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno; a Nebesko Carstvo je uvek i do veka. I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoimenitim narodom smireno pokorio svesavršenoj volji Božjoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Zato je i sada, pred dželatom Bajazitom, mirno i spokojno stajao, očekujući da primi mučeničku smrt za veru Hristovu i za otačastvo naroda svoga hrišćanskoga. On nije tražio slobodu “po svaku cenu”, tj. slobodu od Boga i bez Boga, nego slobodu u Bogu i sa Bogom, i zato je mirno priklonio glavu pod mač nehrišćaninov, moleći se u sebi Bogu ovako: Stvoritelju moj, Koji sudiš znane i neznane grehe naše, Tebi vapijem i Tebi se molim: oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj, i spasi ovaj narod moj, ili bolje reći ne moj nego Tvoj narod, Gospode. Zatim predade dušu svoju u ruke Podvigopoložnika Hrista. Rastavši se od tela zemljanog i carstva zemaljskog radi Hrista, on spase dušu svoju i dušu naroda svojega, zadobi besmrtno Carstvo Nebesko i Bogu privede mnoštvo Mučenika. A i sveto telo njegovo Gospod ne predade raspadljivosti, nego ga proslavi netruležnošću i mnogim darovima čudotvorstva.

Naime, kada Bajazit vide sa kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle bitke dopusti monasima koji iskahu telo Lazarevo te ga oni uzeše i čestno pogreboše u crkvi Svetog Vaznesenja u Prištini. Posle pak godinu dana Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, po savetu svjatjejšeg patrijarha i zajedno sa klirom i narodom, otkriše mošti svetog Velikomučenika i nađoše telo njegovo netljeno i čitavo, koje ispuštaše mnogi i blagouhani miris (kao što to svedoči Pećski letopis iz toga doba). Jer Gospod dade netljenost svetom telu njegovom kao nesumnjivi dokaz mučeništva njegovog za Hrista i bogougodnog života i svetosti njegove. Uzevši sveto telo, svi skupa kretoše u litiji ka zadužbini njegovoj manastiru Ravanici. Usput svratiše u manastir Novu Pavlicu, zadužbinu Lazarevih sestrića braće Musića, koji takođe izgiboše na Kosovu. Na tom putu litiju srete česna udovica Lazareva, kneginja Milica. Tu svečanu ali i tužnu litiju ovako opisuje srpski patrijarh Danilo III: “Blagočestiva i dostojna hvale kneginja Milica, sa preljubazna dva sina njena i sa svima blagorodnicima, izišavši u sretanje i blizu bivši moštiju novomučenika Lazara, na njih je pala i zagrlila ih. Izvan sebe je bila, kao da je postala polumrtva. A zatim, trgnuvši se kao od sna, vapajima velikim uzdisaše: Avaj meni, što mi se desi! Iznenada mi ljuto oružje prođe kroz dušu moju. Slično Jeremiji i meni ovo dođe. Poslušaj me kako uzdišem, kako tužim, a nema nikoga da me uteši. Devojke moje i mladići moji odvedeni su u ropstvo. Obeščadi me mač kao smrt u domu. I svi neprijatelji moji čuše za zlo moje i zaradovaše se. Tako primih iznenada. Ovo li ja čekah: pasti i lišiti se supružanstva i milog mi i ljubaznog gospodina kneza, sa svetlim i izabranim i mužastvenim i hrabrim oružnicima. Plačite sa mnom: polja i doline, što biste zajedničari tela i krvi ovih. Ridajte sa mnom i tužite vi majke preljubazne dece, žene dobropobednih muževa, rođaci ljubaznih svojih… I svi ostali ovo slušahu, i vapajima i glasovima i uzdasima sve mesto ono ispunjavahu. A mnoštvo ljudi blagorodnih i naroda steče se, i svi sastaviše plač i ridanje neutešno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potčinjeni gospodara svoga. Svi skupa zajedno stradahu i trpljahu bolove, stradajući kao da su van sebe”. Toliko o tome patrijarh Danilo. A o toj sveopštoj i svenarodnoj tuzi i bolu za svetim knezom, piše i spomenuti Konstantin Filosof: “A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužni glas ridanja, i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se uteši, ne samo zbog pobijene dece svoje, nego i zbog bogoizbranog gospodina Lazara, jer ni njega ni njih više nema na zemlji”.

Sveto telo Svetog novomučenika i velikomučenika Lazara bi svečano preneto u njegovu zadužbinu Ravanicu kod Ćuprije (1391. godine) i položeno u crkvi Sv. Vaznesenja Spasovog. Tu ono počivaše i čudotvorstva činjaše sve do godine 1690, kada, pri opštoj seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, i ravanički monasi napustiše svoj manastir ispred turske osvete, i sa telom svetog Kneza pređoše najpre u Sent-Andreju poviše Budima, a zatim (1697. g.) odatle u Frušku Goru u Sremu, gde obnoviše manastir Vrdnik i nazvaše ga novom Ravanicom. U ovoj novoj Ravanici telo svetog velikomučenika cara Lazara počivalo je sve do II Svetskog rata, kada ga je (14. aprila 1942. g.) ispred ustaškog pustošenja fruškogorskih manastira preneo u Sabornu crkvu u Beograd prota Radoslav Grujić, gde ono i danas počiva na utehu, pomoć i duhovno rukovodstvo pravoslavnog naroda Lazarevog i svih pravoslavnih hrišćana, a na slavu Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista.

Blagoverna pak supruga Lazareva Milica s mukom upravljaše teško poraženom srpskom zemljom, jer njen sin Stefan beše dete od tek napunjenih dvanaest godina. U stvarima ovoga sveta, “u kojima je se teško snaći”, i u razbijenom i porobljenom carstvu, ona je muški hrabro i mudro rukovodila narodnim i državnim poslovima. Njoj u Kruševac stiže Bajazitovo poslanstvo sa ponudom za mir, ali pod jednim uslovom – da kneginja pošalje Bajazitu svoju kćer najmlađu Oliveru. Da Srbiju zaštiti od daljeg stradanja kneginja na to morade pristati, mada se tome protivio i srpski patrijarh Spiridon. No ona smatraše da kći njena može poslužiti kao neka nova Jestira na dobro svoga naroda, samo pod uslovom da veru svoju hrišćansku nikada ne promeni, u čemu ju je Olivera i poslušala. Sa svojom rođakom i sadrugom u bolu i monaškom podvigu, monahinjom Efimijom, Milica je mudro vodila svoj narod, dok nije 1393. godine predala vlast svome sinu Stefanu, a sama se povukla u svoj novopodignuti manastir Ljubostinju i zamonašila se sa imenom Evgenija. A blagoverni i hristoljubivi despot Stefan mudro upravljaše zemljom oca svoga Lazara, u svemu se ugledajući na njega. Koliko on uvažavaše svoga svetog oca i njemu svako svoje dobro pripisivaše, vidi se najbolje iz ovih njegovih reči, napisanih u povelji manastiru Hilandaru 1405. godine:

“Ja od mladićkog mi uzrasta i mladih noktiju, kada je Bog u staranju sve na korist meni činio, u mnoga zloljuta i nepodnošljiva iskušenja, štaviše i smrtna dopušten bih, kojima su svedoci i slušaoci nebesne stihije i skoro sva vaseljena, i od svih izbavi me Gospod, a i još me izbavlja. A u ovome što imađaše biti i što imah postradati, da se reče, u tamnim ovim oblacima ja ka sunčanim najsvetlijim zracima, vrlinom kažem oca moga i gospodina svetog mi Kneza, jedva i s mukom upirah oči, ja i oni koji su u vlasti mojoj. I ako što i revnovasmo biti nalik njemu, to s mukom i izvan blagosti i taštine, jer Bog ljubi tihog davaoca, kao što reče božanski Apostol (2 Kor. 9, 7). A sada skrovišta velika blagosti Božje otvoriše nam se, i smirismo se i počinusmo, i oblaci tamni raziđoše se, i zasija nam sunce, i da rečemo s Apostolom: Ovo je vreme blagoprijatno, ovo je danas dan spasenja (2 Kor. 6, 2). I obnoviše se ostrva i novo nebo i nova zemlja meni, po Isaiji (Is. 65, 17). I ja sam blagodaran Bogu, i bih i još ću biti, blagodaću Svetoga Duha koja mi potpomaže. Jer samodržac i vladar očevom nasleđu i širinama srpske zemlje od Boga poveren venčah se, i očevim vrlinama revnujući ustrojih se…”

Vladajući tako zemljom svoga oca Stefan dođe jednom (godine 1403. ili 4.) na slavno i tužno polje Kosovo. I u spomen na svoga oca i pogibiju Srba Mučenika on izradi i postavi tu veliki kameni stub od mramora, na kome biše napisane sledeće dirljive i poučne reči: “Čoveče koji stupiš na srpsku zemlju, bio pridošlica ili si ovdašnji, ma ko da si i ma šta da si, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, i vidiš da je svo puno kostiju mrtvih, a sa njima i kamenu prirodu, mene (tj. kamen) u obliku i sa znakom Krsta kad vidiš pored njih kako uspravno stojim, da ne prođeš, da ne previdiš, kao nešto uzaludno i ništavno, no te molim, priđi i približi se meni, o ljubljeni, i razmotri reči koje ti prenosim, i iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka i kako i zašto stojim ja ovde; jer istinu ti govorim, ne manje od živoga u kome je duša, da hoću da vas u suštini izvestim o svemu onome što se zbilo.

Ovde je negda bio veliki samodržac, čudo zemaljsko i car srpski, koji se zvao Lazar, knez veliki, pobožnosti nepokolebljivi stub, pučina bogopoznanja i mudrosti dubina, plameni um, tuđinima zaštitnik, hranitelj gladnih i siromašnih zaštita, nevoljnim milosrđe i utešitelj. Sve ljubeći koliko Hristos hoće, došao je ovamo po svojoj volji sam on, i sa svim svojim bezbrojnim mnoštvom, koliko je pod rukom njegovom. Bili su to muževi dobri, muževi hrabri, ljudi zaista u reči i delu, koji su se blistali kao zvezde svetle, kao zemlja okićena cvetovima, u odelu zlatom i kamenjem dragim ukrašeni. Bilo je mnogo konja izabranih i sa zlatnim sedlima, svi divni i krasni jahači njihovi. Kao neki dobri pastir i zaštitnik veoma plemenitih i slavnih, on mudro privodi jaganjce razumne da u Hristu dobro skončaju i venac stradanja dobiju, i učesnici višnje slave budu. I tako složno mnogo i bezbrojno mnoštvo zajedno sa dobrim i velikim gospodinom, s hrabrom dušom i verom najtvrđom, kao na ložnicu krasnu i na mnogomirisno jelo, na neprijatelja se ustremiše, i suštu zmiju zgaziše, i umrtviše zvera divljega, i velikoga protivnika, i nesitoga ada proždrljivca, to jest Amurata i sina njegova, aspidin i gujin porod, štene lavovo i vasiliskovo, a s njima i ne malo drugih. O čudesa Božjih sudbo! uhvaćen bi plemeniti stradalac rukama bezakonim agarjanskim, i kraj stradanju dobro primi, i mučenik Hristov postade veliki knez Lazar. Ne poseče ga niko drugi, o ljubimi, do sama ruka ubice toga, sina Amuratova (Bajazita).

I sve ovo što je rečeno svrši se godine 6897. (tj. 1389.), indikta 12, meseca juna 15. dan, u dan utorak, a čas je bio ili šesti ili sedmi, ne znam – Bog zna”.

Ovakve i slične pohvale čestitome knezu, Svetom Velikomučeniku Lazaru, napisa ne samo sin njegov despot Stefan, nego i mnogi drugi tadašnji i kasniji Srbi, klirici i svetovnjaci. Jer sav narod smatraše cara Lazara za svetitelja i velikomučenika Hristovog. Divnu pohvalu napisa svetom knezu i zahvalna monahinja Efimija, izvezavši istu zlatnim i srebrenim koncima na svilenom pokrivaču Velikomučenikovog kivota. Ta Pohvala glasi ovako:

“Među lepotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje, o! novi Mučeniče, kneže Lazare, i krepka ruka Gospodnja pokaza te krepkim i slavnim među svom zemaljskom gospodom. Gospodovao si zemljom otačastva svoga, i u svim dobrima uzveselio si poverene ti hrišćane, i mužastvenim srcem i željom pobožnosti izišao si na zmiju (tj. turskog car Murata) i na neprijatelja božanskih Crkava, rasudivši da tvoje srce ne može trpeti da gleda gde hrišćanima otačastva tvoga vladaju Ismailćani. Ako pak ovo ne postigneš, odlučio si onda da ostaviš trošnu visinu zemaljskog gospodstva i obagriti se krvlju svojom i sjediniti se sa vojnicima Cara Nebeskoga. I tako dve želje postigao jesi: i zmiju si ubio i primio si od Boga venac mučeništva. I sada ne zaboravi vozljubljena tvoja čeda koja si preseljenjem svojim ostavio sirota. Jer kada si otišao u večna naselja nebeska mnoge tuge i boli obuzeše vozljubljena ti čeda, i ona u mnogim žalostima život provode, jer njima vladaju Ismailćani, i svi potrebuju tvoju pomoć. Zato se molimo, moli se opštem Gospodaru za vozljubljena čeda tvoja i za sve one koji im s ljubavlju i verom služe. Jer su mnogim žalostima sputana vozljubljena ti čeda, jer oni koji jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku, i tvoja dobra baciše u zaborav, o! Mučeniče. No ako i jesi prešao iz ovoga života, ti znaš tuge i bole čeda tvojih, i kao Mučenik imaš slobodu pred Gospodom, prekloni kolena pred Vladikom Koji te je uvenčao, moli da vozljubljena ti čeda bogougodno provedu mnogoletni život u dobru, moli se da pravoslavna hrišćanska vera prebiva nepovređena u tvome otačastvu, moli se da Bog Pobednik dade pobedu vozljubljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, nad vidljivim i nevidljivim neprijateljima. Jer ako pomoć primimo od Boga, odaćemo ti pohvalu i blagodarenje. Saberi zbor tvojih sabesednika, svetih Mučenika, i sa ovima se pomoli Bogu Koji te je proslavio: javi Georgiju, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi sa sobom Merkurija i Prokopija, i ne ostavi Četrdeset Sevastijskih Mučenika, u čijem mestu mučeništva vojuju sada vozljubljena ti čeda knezovi Stefan i Vuk moli da im se dade od Boga pomoć. Dođi, dakle, nama u pomoć, ma gde da si. Pogledaj na ove moje male prinose i uračunaj ih u mnoge; jer ti ne prinesoh dostojne pohvale, no po sili maloga mi razuma, zato i očekujem male nagrade. No ti, o! mili moj gospodine i sveti Mučeniče, nisi bio tako malopodatljiv u propadljivim i prolaznim stvarima, koliko si sada daleko više u neprolaznim i velikim koje si primio od Boga. Jer si telesno mene strankinju obilno ishranjivao u tuđini. A sada te obostrano molim: da me ishraniš, i da utišaš ljutu buru duše i tela moga. Jefimija usrdno prinosi tebi ovo, Svetitelju”.

Kosovski plač knez Lazareve supruge i sina, monahinje Efimije i ostalih Srba i Srpkinja, pa čak i Grka i ostalih pravoslavnih, nije ostajao bez nade i utehe. Jer se silom i blagodaću Božjom taj plač odmah pretvarao u pohvale i u bogoslužbene himne i slavopoje svetom Velikomučeniku i njegovom Podvigopoložniku Hristu Bogočoveku, Pobeditelju smrti i Vaskrsitelju života. Tako su za patrijarhom srpskim Danilom III tri ravnička monaha napisali Pohvale i Službu svetome Mučeniku i knezu Lazaru, u kojima se zauvek slavi u Crkvi Božjoj njegov bogugodni podvig mučeničkog stradanja za Hrista i za svoj hristoimeniti narod. A pravoslavni narod srpski, celokupni podvig i delo Svetog cara i Mučenika Lazara i ostalih: Kosovskih Mučenika, izrazio je u ovim kratkim i nadahnutim rečima: “Sve je sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno”, Kojemu slava u sve vekove. Amin.

 

NAPOMENE:

  1. Puno ime sv. Lazara bilo je: Stefan Lazar Hrebeljanović – po tadašnjem kralju Stefanu Dečanskom i po Lazarevom ocu.
  2. Srpska oblast Hvosno prostirala se oko Peći i Dečana.
  3. Vojvoda toplički i polimski Vratko, inače poznat kao stari Jug-Bogdan, beše poreklom od Vukana, najstarijeg Nemanjinog sina.
  4. Sv. Carica Milica, u monaštvu prepodobna mati Evgenija-Efrosinija praznuje se 19. jula, zajedno sa svojim sinom Sv. Stefanom despotom Srpskim.
  5. Od ovoga Siniše rodi se blagočestivi carević Jovan Uroš, u monaštvu prepodobni Joasaf, koji se slavi 20. aprila. Tamo videti njegovo opširno žitije.
  6. Carica-monahinja Jelena-Jelisaveta podiže manastir Matejić kao svoju zadužbinu. Upokojila se 7. novembra 1376. godine i spominje se kao blažena.
  7. Sv. patrijarh Kalist (1350-4 g.) i 1355-63 g.) praznuje se 20. juna. O ovome njegovom putu u Srpsku zemlju videti i u Žitiju prep. Maksima Kapsokalivita (pod 13. januarom) i kod istoričara Jovana Kantakuzena.
  8. Njihovo jedino dete mali Uglješa umre u mladosti i bi pogreben u manastiru Hilandaru. Posle pogibije despota Jovana Uglješe “njegova supruga Jelena se zamonaši i kao monahinja Efimija življaše najpre na dvoru cara Lazara u Kruševcu, a posle Kosovske pogibije zajedno sa caricom Milicom u manastiru Ljubostinji. Efimija i Milica bile su srodnice i po krvi.
  9. Na obnovi manastira Sv. Pavla i Simonopetre u Svetoj Gori (posle 1360. g.) zajedno sa despotom Uglješom radili su još dva srpska velikaša: Nikola Radohna (ili Radonja), zet Uglješin i Vukašinov a brat Vuka Brankovića, i Arsenije Pagasi. Oni otkupe od monaha manastira Ksiropotama opusteli manastir Sv. Pavla i sa Uglješom ga obnove i izgrade. Radohna i Arsenije postali su svetogorski monasi, sa imenima: Gerasim i Antonije. Gerasim je zatim bio monah i staratelj bolnice u manastiru Hilandaru, i kao takav dolazio kod kneza Lazara u Kruševac (gde je Lazar dao Hilandaru jedan metoh) i od njega dobijao pomoć za bolnicu hilandarsku.
  10. Turci već behu zauzeli na Balkanu gradove: Dimotiku (1361. g.), Jedrene (1362. g.) i Plovdiv (1363. g.)
  11. Uroš je ostavio ovaj svet imajući jedva oko 35 godina. Njegov sveti spomen praznuje se 2. decembra.
  12. Mara i Vuk Branković imađahu tri sina: Đurđa, Grgura i Lazara. Najstariji sin Đurađ Branković beše poslednji despot srpski kao naslednik svog ujaka despota Stefana Lazarevića.
  13. Sa njim je imala sina Balšu. Po smrti muža preudala se za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića.
  14. Život i podvige Sv. patrijarha Jefrema (1375-80. i 1389-92. g.) videti pod današnjim datumom, jer se i njegov spomen praznuje danas 15. juna.
  15. Sv. Grigorije Sinait praznuje se 6. aprila, gde videti njegovo opširno žitije.
  16. O Sv. patrijarhu Spiridonu videti dalje pod današnjim datumom.
  17. Isto tako, Sveti knez Lazar i patrijarh Spiridon, svojim poveljama od 1382. godine, dozvoliše monahu Doroteju i njegovom sinu Danilu (potonjem srpskom patrijarhu Danilu III, 1392-98. g.) podizanje manastira Sv. Vavedenja u Drenči kod Aleksandrovca kruševačkog.
  18. Prepodobni Romilo Ravanički praznuje se 16. januara, gde videti njegovo opširno žitije.
  19. Ovako o kneževoj odluci za borbu sa neznabožnim Turcima piše Konstantin Filosof u Žitiju despota Stefana.
  20. Grad Ser je pao pod Turke 19. septembra 1383, Sofija 1385, a Solun 1387. godine.
  21. O tome govore stari srpski letopisi. Vidi LJ. Stojanović, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Beograd – Sremski Karlovci 1927, str. 215.
  22. Dan 15. juna naziva se Vidovdan po Sv. mučeniku Vitu (Vitovdan), koji se ovoga dana slavi. Sveti Vit postrada za Hrista u vreme Dioklecijana; njegov život i stradanje videti pod današnjim datumom.
  23. Govor kneza Lazara svojim vojnicima pred Kosovski boj donosi i istoričar Mavro Orbina (poč. 17. veka), ali nešto izmenjen (v. Kraljevstvo Slovena, izd. SKZ Beograd 1968, str. 98-100).
  24. Vidi: Episkop žički Nikolaj, Carev zavet, 1933, str. 27.
  25. Prepodobna mati Evgenija (carica Milica) praznuje se 19. jula zajedno sa svojim sinom Sv. Stefanom Visokim. Pred smrt je primila i veliku shimu sa imenom Efrosinija.
  26. Sveti Stefan despot praznuje se 19. jula, gde videti opširnije o njemu.
  27. U vreme kad je monahinja Efimija vezla ovu pohvalu Sv. velikomučeniku knezu Lazaru, sinovi njegovi Stefan i Vuk učestvovali su, kao vazali sultana Bajazita, u bitci kod Angore u Maloj Aziji (28. jula 1402. g.), a baš u maloazijskom gradu Sevastiji postradali su Sv. Četrdeset Mučenika (praznuju se 9. marta).