После Косовске битке 1389.године и мученичке кончине Светог Кнеза Лазара, његово тело је сахрањено у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После две године Лазареви синови Стефан и Вук, по савету Свјатјејшег Патријарха заједно са црквеним клиром и народом, открише мошти Светог Великомученика, и видеше тело његово нетљено и читаво, које испушташе благоухани мирис. Узевши свето тело свога оца, пренеше га по његовом завештању у манастир Раваницу, коју њихов отац беше подигао као највећу своју задужбину. Свето тело новомученика и великомученика кнеза Лазара је ту почивало све до Велике сеобе Срба, под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Тада раванички монаси, носећи са собом мошти Светога Кнеза, напустише свој манастир испред турске војске и придружише се избегличкој колони. Стигавши до Сентандреје више Будима, подигоше малу црквицу и ту положише свете мошти. После седам година монаси пронађоше у шуми запуштени манастир Врдник у Срему, обновише га и назваше новом Раваницом. У овој новој Раваници, тело Светог Кнеза Лазара почивало је све до другог светског рата.
14. Априла 1942. године због усташког пустошења фрушкогорских манастира, мошти су пренете у саборну цркву у Београду, где су остале све до 1988. године.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је 1954. године одлуку о преношењу моштију Светог Великомученика Кнеза Лазара у његову задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје. Тек 1988. године поводом 600-годишњице Косовске битке, та одлука је реализована. Мошти су свечано испраћене из Београда 28. јуна 1988. године и на путу ка свом пребивалишту боравиле су у многим црквама и манастирима широм српске земље.
9 Септембра 1989. године, Свети Кнез Лазар после скоро триста година, поново се вратио у своју задужбину манастир Раваницу. Тога дана и испунише се речи народног песника: „Неће светац задужбини туђој, већ он хоће својој задужбини, задужбини славној Раваници…“.Дочек светих моштију био је величанствен. Због болести тадашњег надлежног епископа Хризостома Војиновића, улогу домаћина преузео је епископ Врањски г. Сава Андрић, заједно са тадашњом игуманијом манастира мати Гаврилом и њеним сестрама. Тога дана и небо је лило „сузе радоснице“. Током целог дана падала је киша, али то није посметало огромном сабрању верника из читаве тадашње Југославије. Око 16 ч уз брујање звона са манастирског звоника пристигле су мошти Светог Великомученика Кнеза Лазара. Светитеља прихватају на рамена свештеномонаси и свештеници и доносе га до подијума, који је подигнут испред цркве. Пред моштима је ношен Крсташ барјак, рипиде, велика икона Светог Кнеза Лазара. Почиње молебан Светом Великомученику Кнезу Лазару и осталим српским мученицима,уз учешће девет епископа, великог броја игумана, свештеномонаха, свештеника, монаштва и верног народа. После молебана и трикратног опхода око храма, мошти су унете и постављене на средину цркве на поклоњење и целивање свих присутних. У 20 ч почело је празнично бденије које је служио епископ далматински Николај уз појање раваничких монахиња. Бденије је трајало до поноћи. Народ је пристизао целе те ноћи. Срби Далматинци, у својим народним ношњама су целе ноћи дежурали око манастирског храма и појали србске народне песме.
По освитку дана 10. септембра у 8 и 30 ч почела је Света Архијерејска Литургија на којој је началствовао епископ рашко-призренски г. Павле. Поред владике Павла саслужили су епископи: жички г. Стефан, далматински г. Николај, нишки Иринеј, шумадијски Сава, тимочки Милутин, сремски Василије, врањски Саве и банатски Амфилохије уз саслужење архимандрита Иринеја Буловића, проигумана хиландарског Никанора, Јулијана студеничког, Тадеја витовничког, Доситеја жичког, просинђела Атанасија Јевтића, Јована Радосављевића, и тадашњих раваничких јеромонаха Максима, Лазара, Јована, Харитона и Ромила и великог броја свештеника и ђакона. На литургији су певале монахиње овог манастира и Прво београдско певачко друштво. По завршетку Свете Литургије одржан је парастос свим српским мученицима после којег је епископ жички Стефан одржао пригодну беседу. Уследио је уметнички програм у току којег је епископ шумадијски г. Сава уручио нашој Мати Игуманији Гаврили, орден Светог Саве првог степена, додељен од Светог Архијерејског Синода СПЦ, којим се одликује Манастир Раваница. Додељена је и грамата у којој је писало: “ На предлог Његовог Преосвештенства епископа г. Саве заменика Њ. Пр. Еп. Браничевског г. Хризостома свети Архијерејски Синод СПЦ одликује Манастир Раваницу орденом Светог Саве првог степена, за његово шестовековно служење опредељењу за царство Небеско. Дано у Патријаршији српској у Београду 31августа 1989.г. Син.бр 2238/ зап1053 АЕМ. и Патријарх Српски + Герман с р.Уследила је трпеза љубави на којој су беседе одржали: Епископ Врањски г. Сава и проигуман Никанор Хиландарац.
По доласку у Манастир Раваницу мошти Светога Кнеза почеле су да мироточе. Миро је росило из десне шаке светитеља натапајући одежду, и испуштало благоухани мирис, који се ширио читавим храмом. Мироточење је трајало више од годину дана. Као да нам је свети Кнез кроз мироточење својих светих моштију најављивао предстојећа искушења која су ускоро наступила за читав Србски род. Да нас свети Кнез никада неће оставити без своје помоћи и утехе, сведочи и појава другог мироточења, пред само бомбардовање 1999. г.
2010. године урађен је нови кивот и постављен са десне стране олтара у храму.Том приликом мошти светитеља су пресвучене у нове кнежевске хаљине. Приликом пресвлачења моштију по сведочењу отаца који су тај чин извршили, тело је било тако мекано и опуштено, као да је сам светитељ раширио руке за облачење и поново их склопио по завршетку самог. И саме смо сведоци тога када смо целивали његове свете и чесне руке које су биле топле. Безбројна су чудеса која је светитељ учинио и још увек чини на утеху раслабљеном народу свом. Нека су записана а нека само Бог зна.
Молити се српски народ Свети Великомучениче Кнеже Лазаре, укрепи нас у искушењима као што си нас и до сад крепио. Амин.
