Мошти Св. кнеза Лазара

Мошти Светог кнеза Лазара  донете су први пут у Раваницу 1390. године из цркве Светог Вазнесења у Приштини. Године 1690. раванички монаси у Великој сеоби носе са собом мошти у Сентандреју. Након седам година мошти су пренесене у Врдник у манастир Нову Раваницу где остају до 1942. На заузимање митрополита Јосифа, професор Радослав Грујић преноси мошти из Врдника у Саборну цркву у Београду.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 30.маја 1954. године доноси одлуку о преношењу моштију Светог кнеза Лазара у његов манастир Раваницу. Ова одлука се спроводи тек 1988. поводом прославе шестогодишњице Косовске битке. Када су 28. јуна 1988. године отпочеле припреме за прославу 600 годишњице од боја на Косову и мученичке смрти Светог кнеза Лазара, његове мошти свечано су испраћене из Београда на пут по Србији дуг више од годину дана. На путу ка Раваници мошти Светог кнеза Лазара су прошле и боравиле у следећим местима:

  1. јул – манастир Нова Раваница ( Врдник ),
  2. септембар – манастир Озрен ( код Тузле ),
  3. септембар – манастир Троноша,
  4. септембар – Лозница,
  5. септембар – манастир Петковица,
  6. октобар – Осечина,
  7. октобар – Ваљево,
  8. октобар – манастир Ћелије,
  9. октобар – манастир Лелић,
  10. октобар – манастир Боговађа,
  11. октобар – Лазаревац,
  12. октобар – Аранђеловац,
  13. октобар – Топола,
  14. октобар – Крагујевац,
  15. децембар – манастир Жича,
  16. март 1989. – манастир Љубостиња,
  17. април – манастир Студеница,
  18. јун – манастир Нова Павлица,
  19. јун ( Видовдан ) – манастир Грачаница,
  20. јун – Приштина,
  21. јун – Куршумлија,
  22. јул – Прокупље,
  23. јул – Ниш,
  24. јул – Лазарица ( Крушевац ),
  25. септембар – манастир Горњак,
  26. септембар – Ћуприја.

Мошти Св. кнеза Лазара

После скоро три века мошти Светог кнеза Лазара су 9. септембра 1989. године положене  поново у његову задужбину, манастир Раваницу, где се и данас налазе. Свечаном дочеку моштију присуствовао је већи број архијереја са монаштвом и свештенством као и велики број верника сабраних да изразе захвалност и дивљење Светом кнезу Лазару за све што је са својим бесмртним и ненадмашним витезовима и ратницима учинио за своју Србију и за све што је српском народу било најдрагоценије, најсветије и најлепше-

ВЕРУ, ОБРАЗ, ЧАСТ И СЛОБОДУ.

Тога дана испунише се речи народног песника:

„Неће светац, задужбини туђој, већ он хоће својој задужбини…“