Раваница је постојала као мушки општежитељни манастир све до 30. октобра 1946. године, када је  управа манастира Раванице поверена игуманији Јефимији Мићић са 25 монахиња. Тада је Раваница први пут у историји постала женски манастир. Игуманија Јефимија је у то тешко послератно време уложила много труда да манастир унапреди, како у економском, тако и у духовном погледу. Сакупила је поново бројно сестринство које је у току рата двапут протеривано и растурано (први пут од Мађара из манастира Ковиља у Бачкој и други пут од усташа из манастира Фенека у Срему).

У Раваницу је игуманија Јефимија дошла из манастира Свете Петке где је за време окупације управљала Домом избегличке деце, а после рата Домом ретардиране деце. Умрла је 3. августа 1958. у Раваници где је и сахрањена.

После упокојења схи-игуманије Јефимије, управу манастира Раванице примила је њена ученица и верна наследница игуманија Гаврила. Поред Раванице игуманија Гаврила управљала је и манастиром Света Петка код Параћина где је смештен Дом за ретардирану децу, коју наизменично негују сестре – монахиње ова два манастира. За време њене управе манастирима, извршена је велика обнова манастирских здања. Такође је подигнут из рушевина и манастир Сисојевац који је освећен 1997. Године 1989. пренете су мошти Светог кнеза Лазара у манастир Раваницу где и данас почивају. Игуманија је мудро управљала пуних 46 година у сва три манастира. Упокојила се 10. јануара 2005. године.

После упокојења схи-игуманије Гавриле, за настојатељицу манастира Раванице постављена је игуманија Марија Чеперковић.

Манастир Раваница је наше дане дочекао тешко оштећен. Не постоје ни остаци архитектуре, ни евентуалних украсних делова декоративне пластике, још мање живописа са њених зграда профаног карактера, почев од трпезарије.

У најстаријем пиргу преостали су само фрагменти живописа некадашње, вероватно, придворне капеле, на жалост, само на источном зиду, па његова обавезна декорација не дозвољава никакав увид у теме које су је некад украшавале.

И у самој цркви недостаје највећи део њене некадашње богате унутрашње декорације, од које један наш летописац хвали велике и мале иконе оковане у позлаћено сребро, позлаћене сребрне крстове украшене драгим камењем, богате и позлаћене посуде, скупоцене црквене завесе везане златом. Сачуван Јефимијин покров сведочи о каквим је уметничким делима реч. Но, и овако рањена, неколико пута уништена током дугачке историје у којој је доследно делила судбину српског народа, Раваница сведочи о изузетним стваралачким напорима наших предака који су у тешким данима када су се борили за свој опстанак, у смањеној и са свих страна угроженој држави, нашали снаге да створају уметничка дела пуна полета и креативности.

Многи уметници – неимари, клесари, сликари, златари, везиље – уносили су у Раваницу своја умећа, своје таленте, преносећи нам истовремено дух и атмосферу свога доба, када су знали да живе, стварају и достојанствено умиру они наши преци за које савременик лаконски каже: “људи су то били добри, људи храбри, људи прави и у речи и на делу”.