У истакнутом историјском значају манастира Раванице, посебно место припада њеној цркви Вазнесења. У свим елементима она доноси нешто ново: и у архитектури, и у примени декоративне пластике и у живопису. Она је први споменик новог раздобља у развоју српске средњевековне уметности: моравске школе, њеног најсамосталнијег стварања у оквирима византијског стила. Раваничка црква посвећена Вазнесењу Христовом преживела је све катастрофе и сем рушења припрате крајем 17. века, остала је поштеђена. Године 1568. путописац Антон Пигафета, а 1789. игуман Исаија изричито тврде да је црква увек остала поштеђена. Пигафета бележи да постоје само четири градске куле, али се диви лепим и очуваним фрескама. Најопсежнија рестаурација цркве била је у почетку 18. века, када је припрата поново подигнута и добила потпуно нов облик. Остала архитектура цркве није много измењена, тј, споља није скоро нимало изменила свој првобитни изглед.

Од 1955. године, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије врши стручну конзервацију цркве. Са крова је скинут плехани и поновно постављен оловни кров. Зидови су очишћени од малтера којим је црква у 19. веку била омалтерисана, тако да је дошла до изражаја сва лепота фасаде грађевине, зидане наизменично од камена и опеке. После скидања малтера и креча, постала је уочљивија орнаментика око прозора. Око целе цркве каменом је поплочана стаза и урађена дренажа. Очишћене су и конзервиране фреске у храму и постављен нови под од белог мермера. Наместо дрвених, постављени су мермерни оквири око прозора. Отпочето је чишћење и конзервирање преосталих камених кула.

Главни део цркве Раванице је споља врло живописан. Има једно веће и четири мања кубета. Зидови цркве су изграђени од наизменичних редова тесаника и опеке. Складни испусти и удубљења, дају зиданим платнима пуно живота. Црква је најбољи репрезент тзв. Моравске стилске групе. Прозори су уоквирени богатом орнаментиком. Сви су двојни, имају облик бифоре, изузев једног тројног на западном зиду цркве. На западном зиду, изнад прозора налази се изузетно лепа розета. Декоративни ефекат зидова појачава низ малих декоративних шупљих крстова израђених у теракоти и у облику звездастих лончића утиснутих у зидове, поређаних око прозорских аркада и чине круг око розете. У горњим пољима су тако нанизани да формирају оригиналне крстове од шест кракова који почивају на једноме постаменту у облику правоугаоника. Поља између лукова покривена су декорацијом у облику шаховских поља начињеном од црвених опека и од сивкастог камена. Од посебног је значаја скулптурална орнаментика махом стилизованих биљних мотива и зооморфних детаља:цветови испреплетаних стабала, палмете, грифони и слично.

Првобитни живопис, за разлику од оног у другим средњовековним манастирима, није сав урађен у фреско техници. Највећим је делом слабо очуван, што је разумљиво обзиром на бурну историју. Највећи део фресака, насликан у горњим деловима цркве, пропао је. Остало је сачувано у фрагментима или је дошло до наших дана у лошем стању. Од преосталих фресака најпре се по свом значају издваја ктиторска композиција на западном зиду на којој су приказани Свети кнез Лазар и кнегиња Милица са својим малолетним синовима Стефаном и Вуком. Поред ктиторске композиције, необично су вредне и фигуре светих ратника у северној и јужној певници.

Изнад светих ратника, насликане су сцене из Христовог живота, као и сцене Христових чуда  које испуњавају горње површине свих зидова. У јужној певници живописане су у једној зони Исцељење раслабљенога и Исцељење слепога у бањи Силоамској. Изнад њих је Божићна химна и дванаестогодишњи Исус међу књижевницима у Јерусалимском храму. Сасвим у врху изнад јужне певнице, налази се велика композиција Уласка Христовог у Јерусалим, која детаљно приказује овај свечани тренутак, и може се сматрати једном од најуспелијих фресака са овим мотивом у средњовековном сликарству. Једна мајка уздиже на рукама своје нејако дете, које с гранчицама у рици поздравља Христа; један човек носи на десноме рамену једно, док левом руком води друго дете. Око се зауставља на безброј детаља. Сцена с децом која се отимају о хаљину, уноси у слику много живости. Зид којим је опасан град (Јерусалим) и зграде у њему појачавају декоративност слике.

У тамбуру централног кубета представљени су свих 16 старозаветних пророка. На западном зиду се налази, као и у осталим црквама ове епохе, Успеније Пресвете Богородице.

Многобројни медаљони са ликовима светитеља на стубовима и дуж свих зидова сликани су живим и светлим бојама и представљају новину у сликарству крајем 14. века. У тематици овог сликарства уочавају се извесни нови мотиви, карактеристични за ово доба ратова са Турцима и стрепње пред турском освајачком најездом: сликају се свети ратници и читави циклуси Христових чуда. Инстиктивно се спремало за одбрану и очекивала чудесна помоћ Божја.

Триконхална основа раваничке цркве није нова творевина. У Моравској Србији прихваћена је под утицајем Свете Горе, нарочито преко њених монаха исихаста и испосника које је кнез Лазар прихватао и штедро помагао. Творац Раванице добро је познавао и цркве из времена краља Милутина, па је креативно користио многа њихова решења. Бочне апсиде триконхоса додате су на основу уписаног круга. Од њих је преузео и пет купола над наосом, којих нема на Светој Гори, али ове елементе решава на нов начин: сва кубета добијају наглашена коцкаста постоља, а с њима и нове архитектонске вредности целине. Задржавајући познато зидање у наизменичним редовима камена и опеке, па и уоквиравање камених плоча опеком, творац Раванице, више од својих претходника, настоји на правилном ритму: увек ред камена па три реда опеке. Бојењем узиданих опека појачава доживљај ритмичког понављања материјала. Прихватајући ефекте керамопластичне декорације, он смишњено користи само четворолисне, крстасте орнаменте. Раваничка цркве се диже, из своје мирне обложене основе, у непрекинутом ритму до самог врха.

Са цркава из Милутиновог времена преузео је и додати отворени нартекс, само га је далеко раскошније опремио и осетније уклопио у цркву. Мада преузима и рашчлањавање апсида колонетама и нишама, оно у Раваници има далеко већи значај као и разрада многобројних прозора на свим странама цркве. Арх. Вуловић је набројао 62 прозорска отвора, застакљена разнобојним стаклом. Раваница је била изузетно добро осветљена у свако доба дана. Кад таква светлост обасја и стубове са фрескама са богатим златним орнаментима, постаје јасно зашто један раванички монах бележи: “Лазар је цркву озарио”.

Посебна новост је богато коришћење дводимензионалне декоративне пластике на Раваници: око прозора, рашчлањених отвора нартекса, у њиховим архиволтама, тимпанонима, при обради западне фасаде са средишном богатом розетом изнад трифоре.

Живопис

Живопис у Раваници је веома оштећен. Читави делови зидова данас су без фресака. Многе преостале композиције су избледеле, отрвене са зидова, али је још увек јасна мисао-водиља творца њене целине. Када је у питању избор иконографских тема ни у једној нашој цркви, ни пре ни после Раванице, он није тако тесно повезан са богослужењем. Литургијска концепција почиње већ декорацијом купола и поткуполних простора, а не завршава се ни у олтарском простору и деловима цркве који се користе при богослужењу – присутна је у целој декорацији.

Карактеристичан је и избор светитеља. У целом западном делу цркве и на свим стубовима присутни су само свети мученици и пустињаци. Преко једног изузетка, представе цара Константина и царице Јелене, касније ће бити насликани ктиторски портрети. Мученици и пустињаци били су у припрати судећи по остацима првобитних фресака у нишама на источном зиду, које је савесни даскал Стефан сачувао. У обема бочним конхама у најнижој зони први пут су сликани само свети ратници. У Раваници су сликани само свети пустињаци  који се одричу свега Христа ради, свети мученици за веру и активни борци за Христа. Овако замишљено и доследно спроведено украшавање Раванице мора се везати за црквене кругове са којима је кнез Лазар био тесно повезан, посебно са монасима и испосницима. Он је блиско сарађивао са мудрим и ученим монахом Исаијом. Он је предводио и његову делегацију васељенском патријарху, која је издејствовала измирење цркава, скидање анатеме са пећке патријаршије и њено пуно признавање 1375. године. Исте године Сабор српске цркве у Пећи дао је пуну подршку кнезу Лазару у тешким временима кад су се великаши борили за власт. А патријарх је тада био  испосник Јефрем, који ће се ускоро повући са места патријарха и склонити поново у испосницу. Кнез Лазар је помагао и подржавао бројне синаите. Ромил је сахрањен у Раваници, Григорије у Лазаревом Горњаку, штедро подржавани монах Сисоје у свом манастиру Сисојевцу.

Веома брижљиво обрађени стубови који носе куполу, украшени су богато мотивом везаних ланчаних медаљона. Ти кругови, у богатим оквирима, на плавој позадини, украшеној раскошним орнаментима изведеним златом, пењу се ка небу, и ритмом линија, колористичким односима и раскошном, новом применом орнамената дају специфичан печат живопису Раванице.

Припрата

Живопис припрате (западног дозиданог дела цркве) потиче из XVIII века. Фреске у припрати рад су вероватно зографа из Македоније. Од значаја је портрет јеромонаха Стефана Даскала, који је подигао ову припрату и обновио манастир. Он је насликан одмах до улазних врата, на западном зиду са северне стране. Од првобитног живописа из XV века очуван је у припрати само лик Пресвете Богородице изнад улазних врата главног дела цркве. У југоисточном углу је гробница преподобног Ромила Раваничког, подвижника из групе Синајита, који се у XV веку подвизавао у једној пећини близу манастира Раванице која је уништена приликом изградње железничке пруге Ћуприја – Равна Река.