Манастир Раваницу, са црквом  посвећеном Светом Вазнесењу Господњем, сазидао је Свети кнез Лазар између седамдесетих и осамдесетих година 14. века. У једном старом рукопису о њему пише:“Подиже из темеља храм у славу Вазнесења Господњег врло висок и леп, утврди га на четири стуба и озари га живописом…украси га златом и обичним украсом; обдари га богато разним сасудима сребрним и позлаћеним…Огради га градом и утврди га са седам кула;саагради трпезарију…сазида ћелије и прилепи их уз зид као птичија гнезда…Сагради и други храм који лежи на источној страни у подгорју тога места…и подиже болнице за болесне монахе, за странце и раслабљене“.

Кнез Лазар издаје повељу својој задужбини сачувану само у два преписа из каснијег времена која нису истоветна. По болоњском препису, раваничка повеља била је издата 1376/7, по врдничком 1381. Међутим, на основу житија испосника Светог Ромила, који је живео у непосредној близини Раванице и који је, после смрти 1375. године, и сахрањену Раваници, закључује се да је раваничко властелинство већ постојало, али свакако не као завршена манастирска целина. Такав манастирски комплекс – са црквом, пиргом, моћним утврђењем са седам кула, трпезаријом, ћелијама, неопходним економским и господарским зградама – морао се стварати годинама као и сви наши угледни манастири.

На основу ктиторске композиције са портретима кнеза Лазара, кнегиње Милице и два њихова сина, Стефана и Вука, завршетак радова је био пред скоро сами крај Лазареве владавине – од 1386.до 1388.године. Ипак након детаљних конзерваторских радова, утврђено је да је ова композиција сликана касније преко првобитног живописа, после битке на Косову, а свакако не пре 1392.године.

Свети кнез Лазар није жалио средстава како би подигао и на достојној висини одржао манастир у коме је желео да има склониште и за живота и после смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном променом имања прибавио.

После Косовске битке и Лазареве погибије, на Видовдан 1389. године, и преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, манастир постаје место ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика, а затим и његових сабораца. Међу очуваним похвалама новом мученику, две су написали раванички монаси, или већ последњих година 14. века или на самом почетку 15. века.

Осим овог, створена је традиција Раванице и као културног центра у коме се негује писана књижевност, а око манастира се плело и усмено стваралаштво. Велики, ако не и највећи број у свету познатих народних песама посвећен Косову и косовским јунацима настао је уз Раваницу. Изгледа да је Раваница већ тада била и нека врста монашке школе, али се тек од XVII века знају имена појединих њених учитеља – даскала.

У бурним и тешким временима за српски народ после Косовске битке, Турци су више пута пленили целу српску земљу. Забележено је да је Раваница  пустошена и паљена неколико пута:1396, 1398, 1436. и 1686/7. и крајем 18. века у време Кочине крајине. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после коначне пропасти српске државе (1459.), опустошили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли. Сама црква није скрнављена.

Тешко време за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690. године. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустела. Јеромонах раванички Стефан Даскал оставио је спомен о тешким данима које је Раваница преживела крајем 17. века. По његовом запису, у пролеће 1690. године  патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић са 37 хиљада породица бежи испред турске силе преко Дунава. Монаси из манастира Раванице узеше  кнежеве мошти и најнужнији инвентар (богослужбене ствари, део рукописних књига, веома драгоцен Јефимијин покров кнезу Лазару) и придружише се патријарху Арсенију. За 40 дана тегобног пешачења стигоше у „српско село“ Сентандреју, где близу обале Дунава, подигоше малу дрвену цркву и у њу положише мошти Светог кнеза 1697. године. Раванички монаси  оставише Сентандреју и нађоше у шуми на Фрушкој гори запустели манастир Врдник, „који обновисмо и покрисмо и келије подигосмо … како могосмо, све од дрвета, мало шта од зида и земље, а остало плетером и блатом“. Обнављају га темељно, али му мењају црквену славу: обновљену цркву, уместо светом Јовану, посвећују Вазнесењу Христовом, слави њихове Раванице. У њу положише мошти Светог кнеза Лазара. Од тада се и манастир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете – једна Моравска, друга Сремска.

Одвојени од свог манастира, раванички монаси су и даље сматрали да припадају својој старој породици и не заборављају свој манастир. Довијају се и траже прилоге уз даровне повеље и од руских царева и од угровлашког војводе – за своју праву Раваницу „ниже Београда“. Толико су чували старе традиције да је Вук Караџић, чак почетком XIX века, забележио најлепше косовске песме у непосредној околини Сремске Раванице.

Склапањем Пожаревачког мира (1718.) између аустријског ћесара и Турака северна Србија је припала Аустрији, па и Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан Даскал (учитељ) који зажеле да види своју некадашњу породицу у Србији. Још мир не беше заживео, а он крену на пут. Затече манастир сасвим пуст. Црква се налазила у жалосном стању. Бележи:“Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху“, а по самој цркви „порастила велика древеса“. Припрата (западни део цркве) била је све до темеља у развалинама. По цркви беше изникло дрвеће. Све је било зарасло у коров, тако да се није могло распознавати ни место где су била врата. Те зиме, јеромонах Стефан припреми све што беше потребно за оправку цркве, а за даље три године подиже припрату и обнови ћелије. Упамћен је и као један од раваничких књижевника. Његова казивања о судбини манастира и манастирског братства су сажета, сведена на битно, али потресна, истински преживљена. Од повратка 1717, до смрти, 1729. године потпуно се посветио обнови Раванице. У свом тестаменту брине о довршавању трпезарије и исплати сликара. У тим метежним временима Стефан Даскал доследно је тражио и налазио најбоље тадашње мајсторе, било да је то златар Никола Недељковић за израду кивота Сиона за Сремску Раваницу или непознати сликари који су живописали обновљену припрату. Каснији радови у Раваници нису битно мењали стање. Тек најновији конзерваторски радови спасли су све што се још могло.

Због несебичаног рада на обнови манастира, урађен је портрет јеромонаха Стефана у припрати, северно од улазних врата. Носио је надимак Даскал (учитељ) јер беше у обновљеној Раваници, отворио школу. Из те школе изашао је велики број свештеника који се у својим записима хвале да су учили код даскала Стефана. Школа се одржала кроз цео 18.век, а и веза између манастира Раванице у Србији и Врдника у Срему.

Када су 1739. године аустријску војску потукли Турци, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, био је принуђен да пређе у Аустрију. Тада се и све српске цркве нађоше у тешком положају. Раванички монаси онда нађоше за добро да све манастирске ствари пренесу у Врдник.

У ратовима крајем XVIII века, братство манастира Раванице играло је значајну улогу. У манастиру је био главни стан брата Коче Петровића, по коме је и војна названа Кочина Крајина. За освету, Турци 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу, а ћелије пале. Тек 1794. године београдски везир Мустафа-паша издаје бурунтију да се црква поправи и ћелије озидају. Оправка је свакако била мала, јер подаци сведоче да је манастир обнављан и у време Карађорђево, и касније у време кнеза Милоша. Године 1833. израђен је и постављен садашњи иконостас у цркви. Тада је игуман манастира био Никанор Кнежевић, родом из Крке (умро на Светог Саву 1838. и сахрањен са јужне стране олтара).

Највише је у Раваници урађено за време архимандрита Дионисија Поповића –Ђуне, који је био настојатељ манастира пуне 22 године (од 1842. до 1864.). Родом је био из Черевића у Срему, гимназијује завршио у Новом Саду, богословију у Карловцима и философију у Загребу. У Србију је прешао 1839. и први био чиновник Конзисторије, а затим професор богословије. Године 1842. постављен је за настојатеља манастира Раванице. Кнез Александар Карађорђевић обнавља манастир 1844. г. о државном трошку и покрива лимом. Године 1864. пробијен је пут од „Врела“ код села Сења до манастира и подигнут преко речице Раванице мост од тесаног камена на свод. (Дотле се у манастир долазило преко брда које се налази с југозападне стране манастира.) На рушевинама старе велике Лазареве трпезарије са северне стране цркве, подигнут је 1849. манастирски конак, који је 1850. довршен и који постоји и данас.

За време архимандрита Јосифа Гавриловића (1849-1905), начињен је био у цркви под од цементираних плочица, а споља на цркви свуда около озидан “сокл“ од црвеног тесаног камена.

Архимандрит Макарије Милетић био је најдуже старешина манастира Раванице (пуних 35 година- од 1908. до 1943.). Препокрио је цркву кад се 1919. год. вратио из Првог светског рата, у комеје учествовао као војни свештеник. Изменио је затим столарију на цркви и конаку и снабдео конак потребним намештајем. Сазидао је више зграда на манастирској економији „Бигар“ у Кучајским планинама. За његово време уприличена је на Видовдан 1939. величансвена прослава 550-годишњице боја на Косову. Архимандрита Макарија стрељали су Немци на Бањици 25. јануара 1943. јер је помагао снаге Отпора против окупатора. После хапшења и погубљења архимандрита Макарија, уништена је по ко зна који пут у историји – сва манастирска имовина. Само здања цркве и конака нису претрпела већу штету.

Из наведеног прегледа виде се, углавном, неприлике кроз које је Раваница од постанка пролазила. У 15. веку Турци су манастир  често нападали и пљачкали. У 16. веку он живи животом осталих манастира притешњених од Турака. При крају 17. века, приликоком  сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, запустео је. Током 19. века  живот је у њему текао и манастир је видео лепих дана. За време Првог и Другог светског рата поново је доживљавао пљачкање и пустошење.