ПОВРАТАК СВЕТИХ МОШТИЈУ СВ. КНЕЗА ЛАЗАРА У МАНАСТИР РАВАНИЦУ 1989.Г.
Боже мили, на свему ти хвала,
Што је Твоја света Милост дала.
На хиљаду девете стотине,
Осамдесетдевете године.
У септембру, о јесењем дану,
Стиже Лазар нашем Поморављу.
Он долази својој задужбини,
Раваници, старој постојбини.
Одсуствова светац триста лета,
Раваница њега верно чека.
Свети Лазо, српског рода дико,
Тебе чека мало и велико.
Радују се сви доласку Твоме,
Мир доносиш Ти народу своме.
Подари нам мир и слободу,
Пружи помоћ, мучному народу.
Свети Кнеже, славни мучениче,
Српском роду верни заштитниче.
Ти си Свече, своју главу дао,
Да би српску сачувао славу.
Ти не хдеде турски вазал бити,
Нити своју веру погазити.
Храбро идеш на Косово равно,
Те Ти браниш своје име славно.
Собом водиш девет храбрих ’тића,
С Југ Богданом, девет Југовића.
И са њима Бановић Страхиња,
Храбри борци, видет је милина.
Који неће окренути леђа,
Са њима је Срђа Злопоглеђа.
И још водиш седам витезова,
Храбри момци, ко седам зверова.
Два Мусића, твоја два сестрића,
И два брата, два Оливеровића.
Обилића, Косанчић Ивана,
И младога Топлицу Милана.
Сва тројица задобише рана,
Код турскога царскога дивана.
Када Милош уби турског цара,
Бранећ’ земљу и свога господара.
Многа српска тад’ изгибе раја,
Да освете свога господара.
Гину Срби веселога лица,
Ране перу и Лаб и Ситница.
Изгибоше многи витезови,
Храбри борци, као соколови.
Своје младе главе не жалише,
За слободу крв своју пролише.
Оставише децу сирочиће,
Остадоше младе удовице.
Међу њима кнегиња Милица,
Сиротињи утешитељица.
Она скупља удовице младе,
Па манастир она зидат стаде.
Љубостињу покрај Трстеника,
Српском роду утеха и дика.
Ту смести удовице младе,
И овако говорит им стаде:
Монахиње овде постаните,
И Косову ви се одужите.
За све наше Богу се молите,
Метанија велика правите.
Да се свака душа српска спаси,
Да се наше Српство не угаси.
Да нам господ буде у помоћи,
Молимо се и дању и у ноћи.
На срцу ми сад и још већа рана,
Оливеру дајем за султана.
Да би наше српство очувала,
И синове:Вука и Стефана.
Овивера, од шеснаест лета,
Млада дева, ко ружа кад цвета.
Брат је води, султану предаје,
Својој сестри он савете даје.
Грли сестра свог Стефана, брата,
А он скида златни крст са врата.
Крст јој пружа, а туга га мори,
Својој сестри кроз сузе говори:
Прими поклон ти од брата свога,
Немој нашег заборавит’ Бога.
Ја те сејо, сад султану дајем,
Али, нашу веру не предајем.
Чувај веру и моли се Богу,
Да помогне српскоме народу.
Да се мучни српски народ спаси,
Да се наше српство не угаси.
И теби ће благи Бог помоћи,
Па ћеш опет нашем дому доћи.
Тако Кнеже, после боја беше,
У Приштину тело ти однеше.
Ту почива двије годинице,
Отуд дођеи до Раванице.
Доста твоје тело потуцаше,
Триста лета овде почиваше.
Све до оног суђенога дана,
До навале љутих Агарјана.
Кад на Србе они ударише,
Раваницу они опустоше,
И монахе у збег отераше.
Те хиљаду и шесте стотине,
Деведес’ те страшне године.
Патријарх се са Србима крену,
Ка бијелом граду Сент Андреју.
Монаси се збегу придружише,
Твоје мошти са собом понеше.
Четрдесет дана путоваше,
На рамен’ ма све мошти носише.
Носили су жалили се нису,
Док прођоше и Дунав и Тису.
На обали, крај реке Дунава,
Ту су били седам годин’ дана.
Сместили се у једној светињи,
И све време Богу се молили.
Са моштима назад се вратише,
У Врднику цркву обновише,
Обновише ту лепу црквицу,
Свете мошти тамо положише.
И назваше Нова Раваница.
Онде твоје тело почиваше,
Све док оне Швабе не дођоше.
Са Швабама и Мађари били,
Сви на наше српство ударили.
А хиљаду девете стотине,
Четрдесет и друге године,
Усташе се тада подигоше,
Твоје мошти из цркве изнеше.
Без ковчега вани избацише.
А наши се верници скупише,
Свете мошти у ковчег ставише.
Београду граду однијеше,
У Саборној цркви положише.
А те исте девете стотине,
Осамдесет и осме године,
О празнику светом Видов-дану,
Лепо беше, сунчан дан освану.
Београдом зазвонише звона,
Брији небо, цела васиона.
Поворка са Твојим Телом крену,
Преко Саве, према Равном Срему.
Полагано јер се не журише,
На Врачар са моштима свратише.
На Врачару, да обиђу здање,
Где се зида црква Светог Саве.
Наставише даље путовање,
Да обиђу српске манастире,
И да виде како Срби живе.
Да ли Србин слави крсну славу,
И дал’ чува веру православну.
Да благослов подели свом роду,
И слободу донесе народу.
Кад обиђе манастир у Срему,
У шабачку епархију крену.
У Озрену манастир обиђе,
Боговађи у Ваљево дође.
С моштима се тад поворка вину,
Да посети дивну Шумадију.
У Тополи и у Лазаревцу,
И у лепом граду Крагујевцу.
О’туд крену према светој Жичи,
Љубостињи, лепој Студеници.
И Павлици па и Грачаници,
На Косову, српској мученици.
Ти обиђе и своју престоницу,
У питомом Твом граду Крушевцу.
Пут те води сад у Раваницу,
Ову нашу дивну светињицу.
Ту ћеш бити до суђеног дана,
Чуваћеш нас твојим молитвама.
Шест векова од Косова прође,
Хвала Богу, данас к’нама дође.
Мир доносиш православном роду,
И слободу српскоме народу.
АМИН
Саставила:Монахиња Соломонија
Манастир Раваница
9. септембар 1989. г.